Мрежа подршке инклузивном образовању

Main menu
A- A A+

Ало свете, овде дете: дечак са грчевито загрљеном торбом

Ауторка: Гордана Нинков, учитељица, ОШ “Десанка Максимовић”, Бачка Паланка

Учитељица Гордана Нинков из Основне школе „Десанка Максимовић“ у овом чланку говори о првом сусрету са својим учеником са тешкоћама из спектра аутизма, својим страховима и дилемама, постепеном упознавању и прихватању, успесима у раду са њим и развоју међусобног поверења.

Мало је рећи да сам била уплашена када ми је директорка, пре четири године, саопштила да ће у моје одељење првог разреда бити уписан и дечак који има аутизам. Зашто баш ја, било је једино о чему сам у том тренутку мислила. О аутизму ништа нисам знала. До тада сам само имала прилику да видим филм "Кишни човек" у којем главни јунак има аутизам.

Бунтовна, каква јесам, одмах сам изнела свој став да ја нисам спремна нити довољно стручна за рад са таквим учеником. И, како то они мисле, кад постоје стучњаци који знају то да раде! Како у првом разреду, који је сам по себи посебно захтеван, да радим са дететом које је толико специфично? Шта ја уопште знам о томе? А уз то, 28 ученика је било уписано у моје одељење.

После прве реакције љутње и бунта, појављује ми се страх: „А шта ако повредим дете? Ако му због мог незнања нанесем штету? Зар не схватају колико је то озбиљно питање? Па то је дете“.Одговор моје директорке био је: „Само му буди оно што јеси. Учитељица." Схватила сам да нема користи од моје љутње и да треба да прихватим да је то сада мој ђак.

Прво што сам урадила, узела сам број телефона и адресу детета. Неколико дана пред почетак школске године најавила сам се и отишла у кућну посету. Хтела сам га упознати у његовом дому.Тамо где је он сигуран и тамо где ће ме лакше прихватити. Сусрет је био у знаку узајамног посматрања. Из даљине. И гле обрта! Одмах ми се допао. Највише су ме фасцинирале његове паметне очи. Било ми је лакше. А и њима. И за мене и за њих био је то почетак једног неизвесног пута. Ни они, а ни ја нисмо знали где ће нас одвести.

Почела је школска година. Сви смо се упознавали. Није било лако. Била сам сама. Све очи упрте у мене и један пар чврсто стиснутих. Није нас гледао. Жмурио је, а у крилу торба грчевито загрљена. Нисам му прилазила првих дана. Пуштала сам га да ослушкује мој глас, мој смех, песму. Кад сам, случајно отпевушила део приче, приметила сам да је отворио очи. Тако смо почели. На свим часовима се слушала музика. Одмах сам тражила од директорке интернет у учионици да бих музику прилагодјавала нашим потребама и задацима. Ослушкивала сам га свим чулима. Научила да га нека музика узнемирава, а нека опушта. Схватила сам у чему је тајна. Високофрекфентни тонови нису одговарали његовом слуху. Изражен, преосетљив слух. Тако научих прву лекцију.

Много ствари сам сама откривала и учила. Посматрала га. После прве недеље ослободио се и бежао по школи. Волео је да трчи а да га ја враћам. Била сам у гручу, стрепела сам да не оде ван школе, али сам желела да се не осети спутано и прихватила сам једно време „његову игру“. Онда сам проценила да је дошло време да он прихвати „наша правила“. Решила сам да закључавам учионицу. Нису ме занимале реакције других у школи. Мојим првацима сам објаснила, разумели су и није им сметало. Чак им је било забавно. Њему није сметало зато што је схватио да сам одлучна. Поштовао је моје НЕ. Полако сам му постала ауторитет. Много касније и неко кога воли, коме се радује и коме верује.

Никад га нисам преварила. Пазила сам да му обећам само оно што могу испунити. Тако је пристао и да учи прва слова. Ако уради, може да се игра. Толико брзо је обављао задатке да сам се испочетка налазила у проблему јер је онда имао доста слободног времена а ја сам морала радити и са другом децом. Да му у ходу додате још захтева није пристајао. Договор се морао поштовати. Тако сам ја научила да требам припремити много више активности и дати му унапред јасну инструкцију типа КАД УРАДИШ ТО, ТО, ТО, ОНДА МОЖЕ ИГРА. Тако је почео личити на правог првака.

Ми би вероватно били још једно у низу одељења које се ни по чему не разликује од масе других, да нема нашег Драгог, како га од миља зовемо. Он је светла тачка у свакодневници типичног ђачког живота. Много се поносимо њиме јер он је наш херој.

Дете, коме је сваки тренутак проведен мимо сигурног кутка родитељског дома био стрес, фрустрација, страх, кренуо је са другом децом у школу. Није говорио, није вадио прибор и није устајао са места где је одабрао да седи. Сам, уплашен, збуњен, ужаснут звуцима и жамором деце. Нећу овде говорити шта је то за њега значило. Многи од вас, упућених, знају. Говорићу о томе колико је то дете дало нама, пре свега, и колико смо ми дали њему. А највише ипак добисмо ми, његови другари и ја њихова учитељица. Посматрали смо се, испитивали и тако упознавали. Нису деца одмах заволела његову невиност и чистоту и разне његове „намћорлуке“. Није ни Драги одмах заволео нас. Био је то дуг пут.

Прихватили су га сви онако како то само деца умеју, а ја сам их водила на том путу. Много сам им читала, причала учила шта је живот и како није увек праведан али да ми можемо једни другима да га улепшамо. Кроз наставне садржаје (а и мимо њих) ми смо корак по корак научили да смо уникати, једини на свету такви какви смо, и да смо стога различити са много врлина а и са потешкоћама које имамо и којих никако не треба да се стидимо јер то смо ми и ако никад никог не повредимо својим поступцима ми смо савршени баш такви какви јесмо.

Драги нам је донео музику на све часове, јер сам открила да му она годи и да се тако осећа сигурним. Све више је обраћао пазњу на своје другаре. Почео је да им прилази а они, мудраци мали, нису вршили притисак, него су га полако укључивали у њихов свет. Сад, после четири године они о њему знају колико и ја и знам да ће о њему бринути у петом разреду и да ће бити велика помоћ наставницима. Неки од ученика су имали потешкоће у савладавању наставне грађе али нису били несигурни. Заједно са Драгим они су уз штапиће, слике, пасуљ, пластелин, ... полако, али сигурно научили слова и бројност, а затим и бројеве као и све математичке операције. Знали су они да им се нико неће смејати кад погреше, да им се нико неће ругати ако на физичком не умеју вежбу извести ваљано. Знали су да их нико неће грдити ако нису постигли успех у такмичењу зато што су спори. Увек су били охрабривани и подстицани.

А ја? Ја сам остала затечена идејама и довијањима како да Драгом приближим наш свет и мало завирим у његов који је фасцинантан. Знала сам да морам за њега створити амбијент сигурности и уважавања. Кад сам то успела све остало је било лако. Тада је Драги почео сам бринути о себи. У школи му није потребна ничија помоћ. Распоред зна напамет и вади прибор тачно на звоно. Облачи се самостално и спрема за физичко. У школу долази са другарима. Они су са њим на сваком одмору. Научио је много. Почео је да чита, мада су логопеди тврдили на неће. Чита само оне речи које зна и такав му текст и припремам. Он је обогатио свој фонд речи, много разуме али ретко и нерадо говори. Ми смо научили да читамо његове покрете, гестове а он је научио да чита нас. Ако желим да проверим да ли разуме прочитано, ја му на табли напишем нешто у вези живота и рада школе нпр. „Драги донеси ужину“, он прочита, устаје и одлази по ужину. Математику смо сви научили графички са штапићима, све операције до 1000. Они су, сви, лако затим користећи бројеве радили задатке, а Драги је прешао на калкулатор. Много тога ја овде не могу написати јер би то био роман али могу казати да смо ми једна срећна породица која функционише као један и да се сви волимо и уважавамо. Срећна сам кад видим његов осмех и сјај у очима, које су ме уосталом при првом сусрету приковале, и за то му хвала јер да то нисам доживела не бих знала колико је овај наш посао леп. Поносна сам на њега. Њему није било лако да се избори са свим страховима у себи али сваки дан напредује и зато кажем да је он херој. За децу са аутизмом кажу да живе у свом свету. Драги је нас пустио у свој свет и то нам показује често. Кад уђемо у учионицу, нисмо још сви ни сели на своја места, он непогрешиво зна ко је изостао из школе тога дана и пита ме именом и презименом где је то дете. Ако се неко у игри удари и заплаче он га грли и љуби да продје. Нежан је и пун љубави за нас, а људи који се стручњацима зову за њих кажу да немају емпатију. Нисмо је ни ми примећивали испочетка, а сад са нама дели и срећу и тугу.

Захваљујући њему ја сам постала бољи човек и много професионално научила, а моји ђаци ће израсти у добре људе који боље од одраслих разумеју различитости.

Развој Мреже подршке ИО подржали

ДИЛС КултурКонтактСДЦУНИЦЕФ